Sadržaj:
Fotograf Sanne de Wilde otputovao je u Pingelap da pita kako to doživljava neko ko ne vidi boju?
Unutar Tihog okeana nalazi se mali atol koji se zove Pingelap. Izvanredan ne samo po svojim rajskim džunglama i okeanskim vidicima, već i po rijetkom rodoslovu koje dijele njegovi otočani. Poznat kao „Ostrvo d altonista“, Pingelap ima visoku koncentraciju ljudi koji pokazuju gen ahromatopsije, genetsku osobinu koja uzrokuje teško sljepilo za boje. Fascinirana ovim neobičnim fenomenom, fotografkinja Sanne de Wilde otputovala je na ostrvo 2015. godine, pitajući se kako to doživljava neko ko ne vidi boje? Ako ste znatiželjni kako, njena otkrića su odštampana u opalescentnom izdanju Hannibal Publishing-a, koji će biti objavljen na Festivalu ove sedmice.
Flamanka – koja je nedavno dobila nagradu Kolga 2016 i Nikon Press Promising Photographer Award 2016 – prvi put se pojavila na radaru sa svojom serijom “Snježana”. Projekat koji je naglasio i naknadno se suočio sa percepcijama albinizma, i nehotice ju je odveo na trag do „Ostrva d altonista”: „Belgijska radio stanica me je pozvala da pričam o svojoj fascinaciji za retke, specifične genetske tragove koji stvaraju kolektivne (fizičke) identiteti unutar (geografski ili društveno izolovanih) zajednica. Mladi belgijski ahromatopsik me je čuo kako govorim i poslao mi je e-mail sa 'Imam priču za tebe'. Upoznao sam ga i saznao za postojanje Pingelapa. Kao da mi je poklonio”
Projekat je dobio ime po najprodavanijem naslovu antropologa i neurologa Olivera Saksa iz 1996. godine, koji je zabilježio njegovo istraživanje života mikronezijskih ahromatopa. De Wilde je bio svjestan knjige, ali se žali: „Pisao sam Oliveru Saksu, ali do tada je njegova bolest dostigla završnu fazu i više mu nije dozvoljavala da mi odgovori. Preminuo je nedelju dana kada sam otišao u Pingelap.” Kao i de Wildea, Sacksa je privukao mit koji je kružio ostrvom. Priča koja je počela u 18. veku, kada je katastrofalni tajfun zapljusnuo Pingelap ubivši sve osim trojice Ostrvljana, od kojih je jedan bio d altonista.
Iako, de Wilde brzo ističe da je njen rad preuzeo sasvim drugačiju ulogu od Sacksove. „Nisam naučni istraživač. Ja sam vizuelni istraživač, fotograf. Nisam proučavao ahromatopsiju u svim njenim naučnim aspektima; Proučavao sam to vizuelno i naučio kroz iskustvo iz prve ruke. Nisam sproveo činjenično istraživanje; moj projekat se sastoji od snimaka zasnovanih na slikama pomešanih sa razgovorima, mitovima i pripovedanjem“.
A de Wilde predivno priča priču ostrvljanima. Da bi snimila seriju, skočila je između monohromatskog i infracrvenog, koristeći digitalnu kameru za reprogramiranje svetlomera i očitavanja u boji. Određene fotografije su zatim ponovo oslikali ahromati u Holandiji u „seansama bojenja“. Rezultirajuća serija je puna vizuelnog sjaja; Pingelap postaje nadrealna fantazija o ukusnim ružičastim bombonima i mekim pastelnim bojama. Pejzaž otoka djeluje nijansiranije, njegove suptilnosti su naglašene različitim baršunastim nijansama. Kao što de Wilde kaže „Bujna zelena, vegetacija džungle, ono je čime su najviše okruženi, vole kako izgleda. Vole tonove boja drveća i biljaka iako ne vide zeleno. Zato ćete vidjeti biljke i drveće koje su veoma prisutne na mojim slikama.”
Ahromatopi, kako se ispostavilo, mogu biti perceptivniji od prosječnog stanovnika Londona. Oni sa defektom imaju akutno razumevanje uzorka, tona, osvetljenosti i senke. Dok su Ostrvljani ograničeni na nijanse sive, način na koji obrađuju i razumiju svijet izvlači se iz niza osjetila, dok se "normalni" ljudi oslanjaju na jedno. U “Ostrvu d altonista” De Wilde poništava unaprijed stvorene ideje o ahromatopsiji – i invalidnosti u cjelini – koristeći, ironično, boju. Pružajući nam visceralno iskustvo o tome kako akromatski vid može izgledati i osjećati, de Wilde nam iznova otvara oči.
